Србија међ’ шипкама

Почетком децембра су у Београду одржани протести опозиције, на иницијативу Демократске странке и Савеза за Србију против насиља у Србији. Непосредни повод је био физички напад на једног од лидера поменутог савеза, пред трибину у Крушевцу, када га је неколико младића у црном и са капуљачама на глави претукло металним шипкама на сред улице. Насиље у Србији, на жалост није ни нова ни ретка појава. Неко би рекао да насиље као такво постоји свуда на свету и свакој држави, па чак и оним које важе за најбезбедније. И то свакако јесте тачно. Међутим, није исто када се насиље догађа инцидентно и микролокализовано и када се оно дешава учестало, распрострањено и поготово ако је инспирисано структурама које би требало да служе управо његовом сузбијању и смиривању евентуалних тензија у друштву. Насиље у Србији се континуирано понавља не само на улици или на стадионима, већ и на местима где би свакој разумној особи то било незамисливо, а то је, примера ради и Народна скупштина. Јер подсетимо, насиље се не испољава само у облику физичке агресије, већ оно може бити и вербалнно и психолошко. У развијеним демократијама, уређеним друштвима и цивилизованим државама, владајућа елита одлично разуме вредност постојања опозиције, а поготово слободе мишљења и говора. Па онда, да ли Србија спада у ту групу земаља и друштава? Из онога што може да види сваки грађанин, а поготово неко ко се дубље бави стањем у друштву, веома лако се долази до закључка да је Србија још увек далеко од овог примамљивог друштва.

Уместо да гаји слободну опозицију, такмичећи се са њом снагом аргумената и позитивних резултата свога деловања, актуелна власт у Србији политичку арену доживљава као савремене Термопиле у којима се одвија борба на живот и смрт и где има места само за једног. С тим у вези, Народна скупштина је скоро потпуно, у овом облику, изгубила своју не само функцију, већ и смисао свог постојања. Владајућа већина свесно користи легалне методе у раду Парламента како би де факто блокирала његов рад, али само у делу у коме би опозиција имала и најмању шансу да се истакне или представи своје ставове. То се најбоље очитава на примеру подношења амандмана. На недавној седници Народне скупштине, када је на дневном реду била расправа о Владином предогу буџета за наредну годину, владајућа већина је поднела преко пет стотина амандмана. И то не било каквих, већ потпуно бесмислених, као што су, „померити запету иза наредне речи“ и слично. Дакле, имамо ситуацију у којој владајућа већина подноси преко пет стотина амандмана на предлог који подноси Влада Републике Србије, коју чине људи из те исте владајуће већине. У првом моменту, неко би се замислио и запитао која је ту логика, али разлози су заправо јасни. Наравно да владајућа већина и не помишља да брани и изгласава све те силне амандмане, али трошећи време за расправу о толиким амандманима, опозиција заправо просто не стиже на ред да уложи своје, системске амандмане, нити да о њима проговори. Трошећи драгоцено време на бесмислене расправе о запетама и двотачкама, потроши се време предвиђено за расправу о амандманима, након чега владајућа већина повлачи предлоге бесмислених амандмана и приступа се гласању о предлогу закона, а за наступе опозиције једноставно више нема времена. И опозиција је ућуткана. Системски и „легално“. Поред тога, пречесто одузимање речи и новчано санкционисање опозиционих представника сваки пут када оштрије критички наступе према владајућој елити, а поготово према лидеру те елите, само доприносе потпуном разарању парламентарног система и основних демократских постулата.

Вербално насиље и политичко насиље се, на жалост не одвија само у Парламенту. Наизглед по систему „спојених судова“, оно се путем изјава и саопштења, а потом и преко неадекватних коментара прелива и у медијску сферу. Медији у сваком демократском друштву, па чак и оном које тежи да то постане, служе као канал помоћу којег и до најширих маса долази информација. А информација као таква, би требало да буде објективна, непристрасна. И управо медији би требало да врше своју основну функцију, а то је да масама преносе информацију о друштвеним и било којим другим токовима и дешавањима управо онако како се и догодило. Јасно је да је управо то разлог и зашто су медији увек и свуда изложени притисцима и покушајима да се ставе под контролу. Свакако да није случајно да је још Наполеон представнике тадашње штампе назвао „седмом силом“, јасно их стављајући раме уз раме са тадашњих шест великих сила на светској позорници. Међутим, ако медији под велом заштите људских права, права жена, или било којих других универзалних вредности, дозволе себи да представнике опозиције или неке јавне личности у једној држави називају „лоповима“, „дивљацима“, „издајницима“, „пропалим наркоманима“, да лажно преносе информације о појединим догађајима, да у репортажама о догађајима дају личне несувисле коментаре свесно наводећи примаоце поруке да „а приори“ имају изразито негативан став о актерима датог догађаја, онда и сами медији као такви губе своју функцију и свој смисао. Тако се у Србији, поред урушавања институционалног система, драстично урушава и медијски систем. Таквим деловаљима се у све друштвене токове и подтокове уводи један тешко контролисани, агресивни дискурс. Као резултат таквог деструктивног деловања владајуће елите, није неочекивана појава дубоког друштвеног расцепа, подела, па чак и стварања и ширења мржње. Последица таквих трендова је неизоставно и преливање насиља на улице, па отуда не изненађује ни физички напад на лидере или активисте опозиције.

Свакако да одговорност за стање у држави имају сви актери друштвеног живота, али највећу одговорност увек има онај ко у својим рукама у датом моменту држи полуге власти и контроле над државним ресурсима, монополом силе и контролом друштвених токова. А то је несумњиво управо владајућа елита у сваком друштву, у свакој држави. И зато увек крајње бесмислено звучи када се било која владајућа елита за рђаво стање у друштву правда неком претходном владајућом елитом, а поготово деловањем опозиције. Елегантан плашт у бојама демократије на лицу, али и аутократије на наличју, у који се актуелна владајућа елита у Србији са задовољством огрнула, назива се – избори. Избори су једна од најраспрострањенијих манифестација и инструмената репрезентативне демократије. Проблем је међутим у томе, да они то јесу само и искључиво у атмосфери која им обезбеђује слободу и равноправност свих актера. У ситуацији када у држави постоје неуређени, или у најмању руку спорни бирачки спискови, медији о каквим смо у претходним редовима дискутовали, у држави где се један лидер представља као кандидат на свим нивоима, где влада корупција у широким размерама, где се гласови бирача купују за по који литар уља или кесу тестенине, где се радници у јавним предузећима или јавној управи приморавају под претњом губитка радног места да потпишу сигуран глас за владајућу опцију, тешко да ико иоле озбиљан може и да помишља о демократском карактеру избора. Владајућа елита која на изборе изађе са једном регуларном листом и још неколико „лажних“ листа које се званично представе као опонентске, а заправо су организоване од стране те исте елите и на чијем списку су активисти те елите, тешко да може да се похвали регуларношћу, демократичношћу и легитимитетом.

Овакве тенденције у једном друштву, историјски гледано, најчешће воде путем друштвених крахова, па неретко чак и револуција, било меких или тврдих. Једини начин да се такав нежељени епилог избегне је да владајућа елита зарад свог и општег добра разуме токове у којима се друштво налази и да ревидира однос према основним демократским начелима. Да ли је владајућа елита вољна и способна да то схвати и предузме адекватне кораке у том смеру, питање је већ које прелази у домен филозофске расправе. У таквој компликованој ситуацији, једино што преостаје грађанском друштву је да дигне глас против аутократије и насиља, како би се сачувале не само основне вредности на којима друштво почива, већ и елементарне грађанске и људске слободе. Борба за праведне изборе и оживљавање институција система мора бити одлучна и бескомпромисна, а Демократска странка је као и увек спремна да стане у прве редове.

М.Х.